Све исто би, једнако плаво и светло; што оку даље, све светлије. А пред трепавицом, тако им се учини, град, неком од њих и родни, распукло пуце дренково.
Камен се расински – кад порумени планина под којом је, с ону стран, Ибар, плаветан, као и стене од којих је отиман и брушен – није оку дојмио као Сунцем, но као дренком преливен. Како је румен расла и вечер надолазила, тако се и град препокривао грожђем сочним, које је посипало подграђе и зидине са свих страна, а оне остајаху плаветне и светле.
Отуд град оку које би га гледало ни са једне стране не би остајао огрожђен, но би оном из низине из ока испадао, од румени иза себе и над собом; а оном са горе и са планине бивао је шљива млада. Очима са Савине трпезе недозрела а распукла. Око ње је играло лишће.
Титрало је и кад се иза леђа кнежевих и коњаника његових пресвукоше у плавет брегови. А планина за коју Сунце зађе остаде зелена док у небо удараху две шљиве слатке, сочне. Између њих крило голубије, а није.
Плавет каквом су очи са Савине трпезе гледале свет испред себе била је светла а, опет, сузовита. Оку одоздо, од Мораве и око Мораве, плавет око две шљиве под крилом голубијим била је густа, снажна, јасна, од свода предвојена танком ватреном нити што се од Сунца рунила.
Док се вечер зачињала, долини већ изгубљени двори више се нису знали. Око их је тражило пратећи петељку, десну или леву. Обе су се суретале тамо где је била грана. Ни она се није разазнавала после трептаја. Пред оком је ћутала језгровита а питома модрина. Знало је да је сред ње оно пуце, над Расином град.
Пол Гошјен, одељак из рукописа „Жељински вукови“
Пол Гошјен (1715-1771), аустријски службеник француског порекла, у више наврата је боравио на простору данашње Општине Александровац. У Гошјеновој заоставштини су пронађене две свеске рукописа „Les loups de Zhelin“ („Жељински вукови“).
Одељак „Пуце“ је део Гошјенове путописне слике „Петељка“, којим вам представљамо како је видео над Расином град („распукло срце дренково“, Козник, Јеринин град) са Карауле (близу Савине трпезе, која се сада зове Равни) и са данашњег Жупског пута. Посебно је занимљиво како Пол Гошјен види врх Жељина (две шљиве сочне) и како описује облак (између њих крило голубије).
