Жупско вино је ћудљиво. Открива се лагано, корак по корак, на први поглед шармантно, обећавајуће разноврсно. Сваки пут другачије, па богато и распојасано. А онда се хировито одмакне, постане отмено и елегантно. И прети неодређеним наговештајем да је остало неоткривено. И ниси се надао, а неповратно тонеш у вртлог укроћених и још неименованих арома.
Заталасани рељеф жупског виногорја крије тајну магичног низа винских доживљаја – упознавања, заљубљивања, усхићења, присвајања и дељења са драгим људима заносних мириса, искричавих киселина, елегантних тела, богатих ароматских комплекса, свилених танина, ефектних завршница, хармоничних укуса и осталих винских фазона.
Ономе ко жупском виногорју приђе са севера и чијем погледу се отварају осојне падине са хладним јутрима и богатом јутарњом росом обрадоваће се бела жупска вина – прва дама Тамјаника са другама лењивицом Јагодом и прзницом Жупљанком.
Са јужних обода Жупе гледајући ка северу у жарко осунчане присојне стране и подневну јару изнад белог камена заводљиво се смеши и лажљиво обећава да ће нам се предати тајанствени принц Прокупац.
Корење многодеценијских чокота, дубоко у кречној белој земљи и жутој прашини измрвљеног шкриљца извлачи испреплетане минералне укусе употпуњујуће цветним, зачинским, земљаним и воћним сортним аромама. И заводи, и предаје нам се и коначно нас покорава – домаће и госте, винске зналце и винске фолиранте.
Овде ћеш наћи стотину винарија, великих и малих, гаражних и бутик, национално познатих и као бисер у шкољци скривених, препознатљивих етикета и безимених боца, израслих на стотинак и на пет стотина метара надморске висине. Хиљаду винограда – огромних манастирских, сићушних збијених између два стабла ораха, лозе утеране у жице шпалира и слободнорастућих нахерених чокота, тек посађених и толико древних да нам памте дедове тек пристигле из Великог рата. И хиљаду различитих вина, уравнотежених, дугачких, лаких, снажних, оних за шприцер и оних за скупе чаше, љупких и бруталних, сортних, купажа, ослобођених немилосрдног загрљаја барик буради, тек измуљаног, и оног са с’прста прашине на боци, оних за које се чуло до Атлантика и оних љубоморно чуваних само за светог Трифуна, положајника и зета из далеког великог града.
Нећеш моћи да избегнеш ни жупске винаре. Освојиће те шармом, широким осмехом, срдачним шареним очима и сумњивим бајковитим приповедањем. Чућеш приче о магичном винограду на врху највишег брда, прадедином подруму где се температура није променила ево већ две стотине година, соку измуљаног грожђа који се лагано слива до подрума а да га не уплаши и занавек не упропасти подрумска пумпа, бобицама браним по мразу и грејаним дахом на длановима, сортама васкрслим и пробуђеним после вишевековног сна, у боци заробљеним ружама ветрова који дувају низ редове винове лозе само у освит Преображења…
А опет, ономе ко тражи хладну истину, ако тако нешто у винском свету обитава, стари, на свакакве винске године навикли и осмуђену бурад намрштени Жупљани ће носталгично објаснити да је тамјаника, сећају се добро, у време жупског кумчета краља Александра била жута као дукат и лепљива као туткало и у јесен мирисала све до Мораве. И када је пијеш као да ти је мајска градина са ружама, љубичицама и медним зумбулима на непцима, а живот ти се чини лак и прозиран као летње подне у светлој хладовини липе у дворишту. Данашња, авај, тамјаника, бледа и бела, јесте да роди пролећни лахор у устима и да јој окађено име стоји боље него икад и да је као девојчурак весело разиграна, ама није иста!
А јагода јесте стара, а опет за све нас нова и неистражена, знамо јој тек нежно девојачко срце и крупне помало тужне очи, али нарав јој тек треба открити. Слутимо сакривено саће и дивљи мед док нам она обећава прегршт арома из добро нам познатих родитељских башти у рано лето. Још увек је само посматрамо, са пажњом и помало зачуђено. Ономе ко се усуди први да јој приђе те је, винарском грубом руком, упозна и здружи са вижљастом лепотицом Жупљанком – осмехнуће се срећа. Тај ће још један, трећи, врх да дода Жељину, између прокупчевог и тамјаничког и да још један домаћи задатак зада српским винарима уоколо. А таман су мислили да су тешком муком све савладали.
Прокупац. Прокупац. Чокотом древан, духом и поданицима вечито млад. Сакривен вековима иза многих лажних имена, коначно се тај дивљи пастув вратио кући и ево га у нашем забрану, понекад бесног и опасног, понекад узнемирено уздрхталог, па мазног и питомог. Воли нас таман колико и ми њега, и сваке године нам покаже нову своју страну и свако ново познанство претвори у пријатељство – са храстом, са кабернеом и мерлоом, у бурадима од инокса и у мраку подрума сапет и оплемењен прашњавим боцама. Прокупац – снажних армираних танина из очађављених буради или лаганог тела, воћан, прелива и надовезује ноте малине, трешње, рибизле, вишње, дискретно руже, па тамјана и кратког бљеска оријенталног зачина негде далеко у свести и у сећању на путену младост. Прокупац. Чувар жупског имена. Наша рујна будућност.
Дођи у Жупу. Упознај нешто ново, а одувек постојеће, што у теби живи као блистава непрекинута нит око које смо саздани.
Дођу у Жупу. Дочекаћемо те осмехом. У нашим очима ћеш се огледати и присетићеш се какав си био као дете, вековима уназад.
Дођи у Жупу. Поново пронађи и заволи себе.
