Пишу: Иван Брборић и Стефан Ж.
Фотографије: Политика, РТС Квадратура круга
Ово је прича о најпознатијем и најуспешнијем жупском винару – визионару, пиониру, великом човеку и узору. Ми је читамо и као причу о судбини жупског винарства – силовитом узлету брутално прекинутом и баченом у прашину.
Ово су редови и о нама. О бескрајном таленту, животној снази, вери у добро и правди која постојано касни за корак.
Драгољуб Марковић (1890-1970) 
Драгољуб Марковић са супругом
Међуратни период је, без сумње, раздобље највећег општег благостања и културе у Жупи, па тако и процвата жупског винарства. За то што се Жупа прочула као позната винска регија, много шире од граница тадашње државе, заслужни су управо винари и њиховa упорност, жеља и спремност да прихвате нове методологије у справљању вина и освајање нових тржишта.
Међу многим образованим и способним винарима оног доба о којима би појединачно могла да се исприча узбудљива животна прича, један човек се издвајао. Драгољуб Марковић (1890-1970) из села Шљивова.
Као учесник Првог светског рата, носилац Ордена Карађорђеве звезде и Медаље Милоша Обилића, Драгољуб се после преласка Албаније озбиљно разболео, а судбина је хтела да буде послат на лечење у Француску. По излечењу, отпуштен је из болнице и, како је био без средстава за живот, запослио се у винарији Дескас (Chateau Descas Bordeaux) у Бордоу, као радник на прању буради. За две године проведене у тој винарији, изучио је целокупан производни процес и ушао у све тајне производње вина.
Текст у Политици, 18. мај 1939. 
Текст у Политици, 18. мај 1939.
Видевши да је Драгољуб изузетно даровит млади винар, власници винарије, отац Пјер и син, нудили су му да остане да ради у винарији за издашну накнаду, али се он није ни тренутка двоумио. Вратио се у своје Шљивово, где је затекао потпуну пустош заосталу од Великог рата. Неуморно је обнављао старе и садио нове винограде и развијао посао производње и трговине вином. У наредним годинама постао је један од најпознатијих и најцењенијих винара Краљевине Југославије.
Многе кафане и хотели у престоници, који су држали до врхунског квалитета вина, служиле су његово вино. Временом, вина из куће Марковића постала су заштитни бренд најбољих угоститеља широм краљевине, а Драгољуб је постао један од пионира извоза српског вина.
Поред вина, Драгољуб је творац чувеног жупског вињака, према технологији за израду коњака коју је донео из Француске. Изграђује, за то време, колосални вински подрум са најмодернијом опремом, стакленим базенима и лабораторијом, бачвама и бурадима укупног капацитета 1.820.000 литара. Ако би то поредили са данашњом производњом, оволику количину вина и ракије данас произведе заједно 50 највећих жупских породичних винарија.
Пред рат, Драгољуб Марковић је један од најпознатијих и најцењенијих Жупљана и носилац развоја свог краја.
Кућа Драгољуба Марковића у селу Шљивово
Подрум Драгољуба Марковића у селу Шљивово
Тада, међутим, долази до суноврата. Нова комунистичка власт 1944. године, према прецизно вођеним подацима који се налазе у приватној архиви Драгољубовог унука Бране, Марковићима одузима апсолутно све – винограде, куће, подрум, хиљаде буради и бачви, вагоне вина, покућство, одећу и храну. По већ познатом сценарију, бива оптужен за сарадњу са окупатором и домаћим издајницима и осуђен на осам година робије, а син Милисав на три године.
Остатак породице бива избачен на улицу.
Породица Драгољуба Марковића 1939.
Након три године робије, судбина даје свакоме по заслузи – иронични (под)смех силницима, а симболичну сатисфакцију жртви. Према сведочењу Драгољубовог унука Бране, године 1948. приликом реализације првог посла извоза вина у новој држави, 160 вагона вина бива враћено у земљу као неисправно. На предлог и залагање Добрице Ћосића, Драгољуб Марковић бива ослобођен даљег издржавања казне уз услов да излечи неисправно вино.
Остатак живота Драгољуб проводи радећи слабо плаћен посао у државном подруму. Умире у родном селу као социјални случај.
Године 2010. Окружни суд у Крушевцу рехабилитује Драгољуба и Милисава Марковића.
Репрезентативна породична кућа, јединствени подрум и богата документација која сведочи о једном времену, великом човеку, слави и срамоти, и даље пропада. У Шљивову, питомом селу у срцу Жупе.
