ДУВАР
Ако си, као ја, из Митровог Поља или, уопште, са планине, Чаршија је место у које се иде за Жупску бербу код Куле под шатру на запоњац после рингишпила. Лесандровац је оно где те воде кад мораш да примиш ‘некцију у руку, а као идеш код нане у Борје. А Александровац?
Александровац је варош у којој има зид са чика-Буцином песмом. Због те песме се моја мама једном била изгубила:
Да останеш уљудан
Можда и није био петак, али јесте онај дан кад се први пут проба грожђе. Да л’ беше вашар, пре ће бит сабор, а сигурно лето, али не жарко, него недозрело и кењкаво. Од сабајле оморина. И мама и ја у центру Александровца, тек изашле из „Електрона“, у коме су се продавали лустери, фрижидери, усисивачи и музика (тада нису постојали дискови, него нешто што се звало плоче и касете). У Чаршију смо иначе дошле да купимо „Хиљаду зашто – хиљаду зато“.
Можда нисмо, а можда и јесмо неког среле и оказале се – у Александровцу увек неко твој има нека посла и боље ти је да кажеш „здраво данили“ и останеш уљудан, а уљудно је и да те мама држи за руку кад се прелази улица и кад се иде кроз гужву. И нећу да грешим душу, тако је и било све док не избисмо пред један ишаран зид високи. Застала сам да видим колико.
 |
| Милосав Буца Мирковић, Жупска океанија |
Зет
Колико год да сам подизала главу, нисам успевала да видим где се сљубљује са сводом. Подигла сам се на прсте, истегла се највише на свету, а неба нема – само се дижу и дижу слова нежна, ни резедо ни плава, а заковртна, писана и велика. „Срећко Срећковић! Благош њему!“ – зинула сам – „Ик, да ʾе мене у Пољу ʾволики дувар, исписала биʾ сву браћу Југовиће!“ Набројала сам све Богданове синове, а препознала му на зиду зета:
И кнез је Лазар овде био.
Тада је, осетила сам, мама истргла руку, а ја сам своје ручице подигла – да бар врховима прстију сагледам крâј зида и почетак нежног заковртног записа. За моје очи, којима је душа била плава а маслачак као булка, на врху врхова било је језеро старо. „Ово ʾе нешто о жељинске але!“ – обрадовала сам се. – „Шта ћемо саде!“
Устурвињеност
Закрчио се Александровац као да је Чаршија, створила се гужва иза мене, а преда мном трепери град овај најлепши. Нит удишем нит издишем, срце ми се устурвинило, све живодатно ми се сабрало у очи и гледа у онај дувар. А и Лесандровац сав стао, чује се само како шумори… Џамбаски бор.
Џамбаски бор за мене није био чудно дрво, већ место, и писала сам га великим словом много пре него што је ушао у легенду и званично добио то име. Веровала сам да је весели чаршијан са мини-валом који расте, расте не да би ширио крошњу и хлад, него да би бар једна његова грана могла да се промуљи изнад огрооомне зграде коју смо звали „Поштина“ и угледа, е-хеј, Жељин.
Неушењив
Пут из Поља, иде ли се право, удара у сва ова села. Ако хоћеш у Витково, мораш мало да се ушенеш, ишарани дувар неће. „Види ли се никад изненада сас Жељина?“, осврнула сам се да проценим. Тада сам схватила да је сва Горња Жупа стала иза мене и не мрда.
„Шта је овим људовима?“, окренула сам се опет ка зиду са заковртним словима, не знајући да се уз њега постројила цела Доња Жупа, да стоји и нешто чека.
Данас знам да су чекали да почнем да плачем, јер „то деца раде кад се изгубе“. У потпуној потпуности ништа нису схватали: нисам се била изгубила ја, већ моја мама!
Џафтарствено
Признајем да сам се премишљала да ли да кренем ка Џамбаском бору или ка књижари, која је била ту негде, само је песнички дувар заклонио, … кад се са горњожупске стране огласила нека стрина:
„Људи, изгубило се дете!“
„Јес’ се сагубило!“ – одобравали су доњожупске тетке – „Шта радиш ту, црно црњосано!?“
„Мислим се.“
„Шта се мислиш?“
Нисам стигла да му кажем „шта се мислим“, а и да јесам, нико ме не би чуо. Сав је свет око ишараног дувара и мене је заџавтао:
„Шта има да се мисли ка’ не зна ‘де му ‘е мајка!“
А моја мама је, драги школски свете, све време стајала на метар од мене, уз излог добре, старе робне куће, која се тада звала Робна кућа, и чекала да се ишчудим. Насмејана, поново ми је пружила руку у тај дан кад је Александровац Чаршија, а није Жупска берба и не мора да буде петак.
Одломак из „Булке на Јупитеру“, приредио Нед А. Видан
