Пише: Иван Брборић
Фотографише: Гордана Поповић
„На западу од Јастребца, на североисток од Нерађе (обронак Копаоника, прим. аут.) и на исток од Жељина – тамо где се ртови од ових висина спуштају готово у равницу, или се преплићу тек као незнатне косице и брежуљци – разастрла се просторија која се зове Жупа, која је готово сва покривена виноградима, тако, да тамо рећи Жупа и рећи виногради, значи готово исто. Међу виноградима где је остало место незасађено лозом начињене су пивнице за вино. Пивнице су једна уз другу да се једва између њих може проћи. Такав скуп пивница зове се Пољана.“
Овако је описао Жупу и њене пољане познати српски путописац XIX века Милан Ђ. Милићевић, у свом делу „Кнежевина Србија“.
Жупске пољане – благо које нестаје
Жупске пољане – благо које нестаје
Шта су жупске пољане
Жупске пољане су виноградарска насеља која се налазе у централном делу општине Александровац. Неколико пољана налази се на потесу између Шљивовачке косе и Ботуње, на територији општине Брус. Не знамо поуздано време њиховог настанка, али треба узети у обзир да први писани помен Жупе датира из 1196. године, када Стефан Немања, оснивач српске средњовековне државе, поклања пет села манастиру Студеница са обавезом да „приносе вино манастиру“. Пољане су градили становници околних планина, пре свега Копаоника, Жељина и Гоча, као и становништво села из долине Ибра, који су имали винограде у Жупи.
Служиле су за привремено становање власника током радова у винограду, прераду и складиштење вина и осталих производа од грожђа. Милићевић је у поменутом делу записао да их је било чак 70, али нама је данас познато да постоје 24 пољане.
Одлике архитектуре
Најважнија просторија на спрату је она где се ложи ватра, ту је смештено огњиште – „оџаклија“. Зидови су прављени од масне жуте земље која је позната под именом „крушковача“. У блато се додавала слама. Зидови се премазују и блатом у које се додаје песак и креч и та мешавина се назива „мелез“. Обрада зида у народу је позната као „чепаросање“.
Дрвена врата подрума отварала су се и затварала масивним кључевима, које су заједно са бравама ковали ковачи.
Жупске пољане – благо које нестаје
Стубови ајата и доксата су скоро увек фино обрађени. Главе стубова, уобичајено зване „јастуци“ овде „јашлуци и башлуци“, такође су резбарене.
Изградња подрума у пољанама трајала је све до шездесетих година прошлог века. Већина данашњих зграда припада периоду између два светска рата, мада су и оне смениле старије, као што генерације смењују једна другу, а задржале њихове основне елементе проверене дугим искуством.
Жупске пољане – благо које нестаје
Радови у винограду
Симболично, радови у винограду почињу на дан виноградарске славе Светог Трифуна, 14. фебруара, када се виноградари по први пут у току године окупљају код записа међу виноградима где свештеник обавља молитву за успешну годину.. Након сечења славског колача ореже се неколико гиџа (најчешће четири унакрсно) и залије црвеним вином. То је званично почетак резања винограда и почетак нове виноградарске сезоне. Резидба траје најкасније до празника Благовести (7. априла).
Наредни радови (везивање, плевљење, копање, прскање) обављају се у периоду од првих дана маја до Петровдана (12.јул). Планинци су у своје пољане силазили најчешће петком, када је у Александровцу био пијачни дан, продавали своје производе (сир, кајмак, кромпир…) на локалној пијаци, потом остајали у пољанама на радовима до следећег петка, када би на пијаци куповали кућне потрепштине и у конвојима, на коњима се враћали својим домовима.
Круна свих радова у току године била је берба грожђа, чији је почетак оглашаван прангијама. У тим приликама у Жупу је долазило мноштво света, рођаци, пријатељи, знатижељници, да помогну у берби, најрадоснијем догађају у току године. Пољанама је одзвањала песма стотина берача и свуда се осећао мирис купуса из грнета и бројних печива која су се пекла на прошлогодишњој лози.
Жупске пољане – благо које нестаје
Свака пољана имала је своје централно место – трг. По завршетку бербе грожђа, тргови су постајали места где се окупљао народ и прослављао завршетак радова у винограду. А радови у подруму су тек почињали. Грожђе је одмах прерађивано и смештано у каце, бурад и бачве на даљу прераду.
Девастација и урбанизација
Почетак урушавања пољана поклопио се са послератном индустријализацијом Жупе, отварањем индустријских погона у Александровцу педесетих и шездесетих година прошлог века.
Виноградарство је стављено у други план а становништво које се масовно досељавало из планинских предела је условило ширење градског језгра на штету већине пољана које су у потпуности урбанизоване. Такво наслеђе сматрано је ретроградним и већи део пољана је порушен да би се проширила градска зона тј. да би се изградиле модерне куће. Донекле су спашене само оне пољане које су биле нешто удаљеније од Александровца.
Жупске пољане – благо које нестаје
Жупске пољане – благо које нестаје
Осамдесетих година XX века Завод за заштиту споменика културе из Краљева обавио је истраживачке и радове на техничкој заштити објеката у пољанама Лукаревина и Покреп. Конзерваторски радови који су трајали неколико година прекинути су финансијском кризом.
Стање неколико преосталих жупских пољана је толико лоше да се у наредној деценији највероватније може очекивати њихово потпуно нестајање.
Шта чинити?
Да би се то спречило, потребно је спровести детаљна мултидисциплинарна истраживања, пројекат конзерваторско – рестаураторских радова и после добијених резултата направити пројекат ревитализације са утврђеном динамиком спровођења.
Њихова намена треба да буде вишеструка. Пре свега, пољане треба да буду доступне туристима, дакле са могућношћу и условима вишедневног боравка у једном делу кућа.
Жупске пољане – благо које нестаје
Жупске пољане – благо које нестаје
Узимајући у обзир чињеницу да су виноградарске пољане били економски објекти и да се налазе у руралним подручјима, може се размишљати и о оснивању еко-музеја. У последњих петнаестак година у Жупи се догађа експанзија виногорја, што је посебна погодност за могућу реализацију ове идеје.
Чињеница да у непосредној близини пољана постоје обновљени виногради који се обрађују и на којима ради локално становништво, чије активно учешће је један од основних принципа на којима почива еко-музеј. Како ови музеји нису затвореног типа и везани за један објекат, већ за већи број културних тачака, представљају идеалан облик заштите и обнове ширег подручја.
Међутим, да би се ово остварило, иза читавог пројекта морају да стану надлежни државни и локални органи, а преговори о приступу Европској унији отварају многа врата за спровођење овог пројекта. Једино на тај начин пољане би постале етнографски, културни и туристички симбол не само Жупе већ и Србије.
