Модерно доба

Ипак, судбина овог народа је да се после највећих трагедија уздиже као из пепела, па је тако у периоду између два светска рата живот не само нормализован, већ и врло интензиван.

Отворена је Специјална виноградарско-воћарска школа 1926. године. Велике заслуге за оснивање школе припадају др Добривоју Гер Поповићу, лекару, народном посланику Жупског среза, тада помоћнику министра здравља а касније министру здравља у влади Краљевине СХС. Александровац добија први биоскоп, формира се аматерско позориште, певачко друштво, отварају се бројне кафане, хотели, уводе се редовне аутобуске линије, Жупа поприма одлике монденске области у коју врло радо долазе људи са свих страна. О њој се пише и привлачи пажњу многих познатих личности тог времена. Тако песник Станислав Винавер исписује најлепши текст о Жупи, сликарка Надежда са братом Растком Петровићем, посећују своју сестру Љубицу, која је удата за Јована Луковића, из чувене жупске винарске породице Луковић. Добривоје Лазаревић, рођени Александровчанин, који је истакнути београдски трговац и један од оснивача Демократске странке, у више наврата у Александровац доводи Милана Грола и Љубу Давидовића. У кући Драгољуба Марковића у Шљивову бораве многи познати научници, песници, сликари, политичари.

Обнављају се старе и формирају нове винарско-трговачке породице које су непрестано проширивале своје површине под виноградима и градиле најсавременије подруме. Самим тим унапређивале су послове трговине вином, чак и ван граница Краљевине Југославије. Породице Стамболић, Луковић, Милосављевић, Миљаковић, Јовановић, Ивановић, Петровић, Трифуновић, Поповић из Александровца, Марковићи из Шљивова, Раденковићи из Трнаваца, Васићи из Злегиња, Миљковићи из Ратаја, Милићи из Стубла, Човићи из Дашнице, Минићи и Спасићи из Тржца и други, осим што су имали винске подруме, точионе вина и кафане у свим већим градовима у држави, слали су своје млађе генерације на школовање у Француску. Тако се стварала озбиљна група винара која је школована у најбољим виноградарским рејонима Француске и која је стечено знање пренела на ове просторе, чиме је квалитет жупских вина достигао још виши ниво.

Жупска вина су била излагана на многим сајмовима широм Европе. Писање бечког дневног листа Бечки дан чији је новинар посетио Жупу током бербе грожђа 1933. године је сликовито. У тексту новинар наводи да је вино „из провинције Жупа у Србији првокласног квалитета и да су виногради постојали још у XII веку и припадали су манастиру Студеници“. Аутор даље истиче да „виноградарска област обухвата 4.000 хектара са 30 милиона гиџа које дају 2.500–3.000 вагона првокласног грожђа од којих су најпознатије сорте „Прокупац – Рскавац“ и „Тамјаника“. На изложби у Београду, те 1933. године, Жупа је освојила прву награду за најбоље вино“. Још се наводи да у Жупи постоји 20 модерно опремљених подрума, а посебан утисак на новинара оставила је весела атмосфера за време бербе. Прокупац је у Жупи био убедљиво најзаступљенија сорта грожђа. Одмах после прокупца по заступљености се истиче тамјаника, затим зачинак, багрина, семијон и ризлинг.

Многи старији Жупљани кажу да се у овом периоду догодио највећи успон жупског винарства. Уосталом, чињенице то и потврђују.

Други светски рат је прекинуо једну, по многоме идиличну слику овог поднебља. Нешто више од четири године рата на овом простору, оставиле су последице како у људском тако и у материјалном смислу. Окупатор је немилице трошио све ресурсе овог краја. Нови послератни систем увео је успостављање власти из радничких структура што је прокламовало идеју обнове и изградње кроз индустријализацију државе. Пољопривреда је добила другоразредан значај. Доласком нових власти имућне предратне винарске породице бивају готово уништене. Највећи део винограда прешао је национализацијом у руке државе, то јест новостворених среских савеза земљорадничких задруга. Тако је некада моћним винарима одузето готово све оно што су стварали генерацијама уназад. Поједини од њих су проглашени за сараднике окупатора и издајнике, што је у првим послератним месецима значило и физичку ликвидацију.

Земљорадничка задруга „Вино Жупа“ основана је 1. августа 1956. и стављени су јој на располагање сви национализовани подруми у Жупи – око двадесет. Убрзо, на уласку у Александровац започела је градња великог подрума, најмодернијег у ондашњој Југославији. Вински подрум су 1. октобра 1957. свечано отворили Добрица Ћосић, некадашњи ђак Пољопривредне школе у Александровцу и председник Савезног већа ФНРЈ Владо Зечевић. Површине под виноградима су постепено расле све до седамдесетих година XX века, а после тога су почеле нагло да опадају. За то постоји много разлога од којих су најважнији велика старост винограда, старачка домаћинства, одлазак младе радне снаге са села, екстензивна обрада која поскупљује и отежава производњу, а нарочито ниске откупне цене грожђа и вина. Површина од 4000 хектара под виноградима шездесетих година прошлог века, данас је преполовљена.

И као што на почетку рекосмо, та нераскидива нит која повезује овдашњег човека и винову лозу, учинила је да виногорје у Жупи данас поново, по ко зна који пут у својој миленијумској борби, доживљава своје Васкрсење. Последњих двадесетак година у Жупи се формирало тридесетак приватних подрума – винарија у којима је производња вина доведена на озбиљан ниво и чија вина су одлично котирана и ван граница Србије. Домаћини ових винарија су потомци старих жупских винарских породица који су изнова, као и многе генерације пре њих, кренули да враћају врхунски квалитет и проносе славу чувених жупских вина.